Slavica Panic

Dejan Grba: Aktivna si na srpskoj umetnickoj sceni tokom poslednje dve godine. Postoji li razlika izmedju tvojih ocekivanja i prvih izlagackih iskustava?

Slavica Panic: Pre nego što sam pocela da izlažem nisam narocito razmišljala o društvenim konsekvencama koje taj cin podrazumeva ili o zahtevima koje on postavlja pred umetnika. Posle prvih iskustava, izlaganje ne doživljavam kao nešto posebno ili kao nešto što treba mistifikovati – ono je prirodna stvar za nekoga ko se bavi umetnošcu. Smatram da rad treba dostojno pripremiti i prikazati, ali da samo izlaganje ne treba doživljavati kao znak društvene afirmacije, niti ga na drugi nacin fetišizovati

Tvoji noviji, medijski orijentisani radovi se jasno uklapaju u oblast tvog interesovanja i likovnog delovanja što je, cini mi se, ponekad zanemareno od strane šire pa i profesionalne publike. Kakav je odnos izmedju onoga što projektuješ u svoje radove i efekata koje oni proizvode?

Svoj rad posmatram odvojeno od spoljašnjih reakcija i smatram da nije na meni da na njih uticem ili da im se prilagodjavam – mogu samo da ih registrujem i konstatujem. Kolaži su za mene neka vrsta konstante, ali tek sa izlaganjem objekata, plakata i bilborda, šira publika je pocela da primecuje moj rad i da ga smešta u kontekst savremene umetnosti. Ljudi iz sveta umetnosti ga na žalost uglavnom doživljavaju prilicno površno i najcešce mi postavljaju tehnicka pitanja, što je za mene nevažno i zapravo krajnje nezanimljivo. Medijske varijacije primerene su zahtevima i problemima kojima se bavim, a ne nekakvoj strategiji javnog nastupanja. Danas se, na primer, usled ponovne afirmacije videa na našoj sceni, on forsira kao medijska ‘ulaznica’ za ‘ozbiljnu’ umetnicku praksu, što je naivan stav. Medij ne cini rad. Vecina naših mladih umetnika istice upravo svoju medijsku osvešcenost, tvrdeci da su njihovi radovi izvedeni u najadekvatnijem mogucem mediju. Šta mislite koliko ta vrsta svesti može biti razvijena kod umetnika sa malo iskustva, bez obzira na njihove eventualne intelektualne sposobnosti? Ne mogu da govorim u ime drugih, ali što se mene tice iluzorno bi bilo misliti da mogu potpuno da kontrolišem rad. Živim u vremenu obilja veoma brzih i agresivnih slika odnosno informacija koje prenose razliciti mediji. Sigurno je da neki njihovi sadržaji, kao i društveni autoritet medija uticu na moj rad, ali za mene je to prihvatljivo. Niko ne može ostati izvan uticaja sveta u kojem živi.

To ukljucuje i uticaj sveta umetnosti – drugih umetnika, galerista, kustosa, kriticara i teoreticara umetnosti.

Mislim da je potrebno pratiti umetnicku produkciju, ali i teoriju i kritiku jer to može da pomogne da se razjasne i demistifikuju mnoge nedoumice kako na teorijskom nivou tako i na nivou društvenih odnosa. Tu, medjutim, svakako treba biti obazriv i ne gubiti iz vida poziciju umetnika koja podrazumeva sasvim odredjene vrste interesovanja i nacine ophodjenja sa svetom umetnosti odnosno teorijom.

Kako gledaš na poziciju savremenog umetnika u kontekstu konzumeristicke ideologije i masovnih medija za koje se može reći da preobracaju komunikaciju u poniženje?

Nove medije, Internet i ostale proizvode savremenog kapitala ne posmatram tako radikalno, niti me oni odbijaju. Mislim da je dobro da u iskustvu ucestvuje puno razlicitih sadržaja makar i po cenu da su mnogi od njih ‘pogrešni’ ili ‘neprihvatljivi’. Zanima me da pratim tokove i promene umetnosti, ma kuda one vodile. Mislim da ce umetnost Interneta ili Kiborg-umetnost, kada postanu tehnološki ostvarive, biti veoma interesantne. Ako se, medjutim, za neko vreme ispostavi da je takva orijentacija bila pogrešna i da za nju nema buducnosti, pa šta? Sve se, na kraju krajeva, mora okoncati pa i razliciti umetnicki trendovi. U umetnosti je sve dozvoljeno i treba isprobati sve mogucnosti.

Da, ali identitet i status umetnika takodje zavise od društvenog prepoznavanja. Misliš li da je i tu sve dozvoljeno?

Tu se pre svega postavlja pitanje umetnikovih organizaciono-menadžerskih sposobnosti. Nije dovoljno samo napraviti rad, vec ga je neophodno i promovisati na najbolji moguci nacin. Bez toga se ne ide u umetnost. Moguce je, razume se, napraviti uspešnu promociju lošeg proizvoda, ali ako umetnik ima ozbiljan rad i ako želi da taj rad ispoštuje, on ga mora i plasirati na najbolji moguci nacin. Radi se o osetljivom postupku u kojem ne treba mešati umetnicke i društvene interese, što od umetnika zahteva da razvije neku vrstu kreativne šizofrenije koja fino razdvaja umetnost i marketing na licnom planu a spaja ih na društvenom.

Refleksivni plan tvog rada prožet je diskretnim humorom koji je po mom mišljenju rezultat suptilnog razumevanja i uživljavanja u probleme kojima se baviš. Kako komentarišeš njegovu koncepcijsku strukturu?

Od ranih crteža do novih radova zainteresovana sam za nekoliko osnovnih tema. Jedna od njih je seksualnost koju ne želim da banalizujem nego da je ucinim privlacnom kroz svojevrsne zamke koje uvlace posmatraca i vode ga ka skrivenim sadržajima rada. Zanima me i problem komunikacije ali ponovo kroz moju licnu, možda i hermeticnu prizmu razmatranja i prikazivanja. Zbog toga su mi važni neki obrasci koje koristi popularna kultura mada njih ne mešam sa široko prihvacenim i cesto banalnim postupcima kojima se seksualnost razmatra u savremenoj umetnosti. Moj rad je pre svega moje licno zadovoljstvo, ali i neka vrsta obracuna sa samom sobom.

Danas, Com_media Br. VIII, 27. jun 2001.